Pegaz

Lopta se dokotrljala do cipele boje oraha. Cipela je započela svoju uzlaznu putanju, zatim silaznu i zaustavila se na lopti prekidajući igru. Čovjek boje tuge se saginje, ogromnim rukama uzima loptu i zagleda je tako kao da čita knjigu.

Dječak se plaši da podigne oči i vidi čijem pogledu pripada cipela boje oraha. Polako podiže glavu… čovjek sive kose u sivom kaputu se saginje i zamagljenih očiju vraća dječaku loptu. Jedva primjetan osmjeh…

Zagledao se bio u šare na lopti, koje su dječak i njegovi drugari švrljali u pauzama igre. Na jednom mjestu iskrzane linije pravile su oblik sazvježđa, čiju formu i značenje mu je jednom davno objasnio neko…

I viđaće on to sazvježđe još dugo, svuda, u otisku cipele boje oraha, u dimu cigarete, u kišnim kapima rasutim po staklu njegovog automobila, u rasporedu suncokretovih sjemenki koje mu gladnom ostanu na tanjiru… i jeste, svaki put će takva mjesta napuštati sa maglom u očima.

Dječak na trenutak gleda kako odlaze cipele boje oraha, zatim se okreće i trči bacivši loptu uvis.

I jeste, sjećaće se i dječak još dugo cipele boje oraha. Sjećaće se zamagljenog pogleda svaki put kada žarko poželi ono što ne može dobiti.

Edina Covic-V.

Advertisements
Featured post

Eto, vođa se na vas smeška

U nevjerici gledam rezultate izbora u Bosni i Hercegovini i pitam se da li mi se gomila ovih novopridošlih Bosanki/Bosanaca izruguje tražeći od „zemljaka“ svakodnevno neku vrstu pomoći ovdje u Njemačkoj ali istovremeno birajući one koji su ih otjerali iz te predivne zemlje?

Ili je pak zaista posrijedi prevara korumpiranog sistema, koji je sam birao u ime mrtvih i odsutnih? Možda sam i ja negdje birala SDA iako već više od dvadeset godina imam njemačko državljanstvo!?!? Pri ovoj pomisli miješaju se jeza i bijes…

Pa ljudi moji, zar je moguće! Zar su vam toliki strah utjerali u kosti? Zar se još uvijek plašite da ćete nestati s lica zemlje ako birate nekog demokratu ili liberala, samo zato što taj pripada nekoj drugoj etničkoj skupini? Pa se kukavički odlučujete za princip „svoj svome“ a ne znate da taj „svoj“ može nanijeti ogromnu štetu? Zar ne vidite da u Banja Luci ubijaju djecu čak i „svojima“, čak i bivšim borcima? Zar nije to slučaj i u Sarajevu? Jeste, sve to znate, a opet ih birate! A ja po ko zna koji put govorim sama sebi da je bilo ispravno uzeti neko strano državljanstvo i djetetu pružiti šansu da odraste van tog ludila…

Kako god, razmišljajući o tom neobjašnjivo-nerazumnom bosanskom vilajetu, prisjetih se monologa sestre glavnog lika iz romana „Danas je sreda“ Davida Albaharija. A možda se Albaharija i sjetih zbog onog drugog Davida, onog mladog Banjalučanina, zbog čije žrtve i tuge njegovih roditelja još veću gorčinu izazivaju vijesti iz bivše mi domovine… a možda i zato što je neki dan bio Sveti David prepodobni… a možda i zato jer je David ipak mala nada u podmukloj vladavini Golijata, jer u jednom psalmu veli prorok David: „neće se spasti car mnogom silom, niti će se div spasti veličinom snage svoje, laž je konj u spasavanju. To sve ništa ne pomaže, ako je nepravda saveznik svemu tome. Kad se jedan angel opolči protiv svega toga, sve će to prsnuti kao mehur od vode.“

Uglavnom – vraćam se Albahariju – kaže sestra iz „Srede“:

„…stalno si na rubu, na kraju nečega što je ličilo na početak, ali te je potom napustilo i ostavilo te bez ikakvih uputstava glede života koji te očekuje. Večno dete! Zar ne razumeš: ovo društvo želi da ti večito ostaneš malo dete, nesposobno da se samo uhvati ukoštac sa stvarnošću. Tako tebi, tom večnom detetu, stvarnost postaje nepodnošljiva, dok se porodica pretvara u tvog spasioca i bez imalo nelagodnosti pravi od tebe ono što samo oni žele. Patrijarh porodice, otac, postaje nedodirljivo božanstvo, stub pred kojim se moraš pognuti, ideal koji se ne može dostići, vođa koji se bezuslovno ceni. Svi su muškarci takvi, drugih nema, ima samo privremeno različitih. Svaki od njih osjeća želju da bude vođa, i svaki jeste vođa, ali i među vođama postoji vođa, onaj koji je jači od ostalih, onaj iz kojeg uvijek nešto struji, onaj koji te opčinjava i navodi da poveruješ da je on taj, onaj jedini, onaj koji će vas odvesti tamo gde nikada niste bili i gde ćete živeti od uspomena na njega, od fotografija i telefonskih poruka, i bučnih televizijskih dnevnika, uvereni da ste srećni, jer, eto, vođa se na vas smeška… Ma jebo vas vaš vođa i spreda i otpozadi! Ništa bolje niste ni zaslužili!“  (David Albahari, Danas je sreda, str. 26)

 

Edina Covic-V.

Nemoć

Nigdje ne osjetim toliku nemoć kao u Bosni.

Vidjela sam djevojčicu… pet-šest joj godina, ogromne prozirno-plave oči… Veselo, sitno lice bilo je uokvireno bijelom maramom. Pokrivena djevojčica… marama je bila ogromna, dosezala je skoro do zemlje.

Dotrčali su do prodavnice, ona i dječak otprilike istih godina. Otišla je iza sporednog zida, desno od ulaza, naslonila se na njega, a dječak je ušao u prodavnicu. Čekala je pognute glave. Malo zatim vratio se dječak s dva sladoleda, otišao do djevojčice i zajedno su s osmijehom i radoznalošću raspakivali sladolede. Zatim su potrčali i brzo nestali iza obližnjih kuća.

Zamišljeno se obraćam svom pratiocu i pitam: „A zašto dječak ne nosi maramu?“

On se grohotom smije, priča mi kako sam naivna, zaštitnički prebacuje ruku preko moga ramena i kaže: „Hajdemo odavde, ne razmišljaj o tome, a pogotovo ne pričaj, jer ionako ništa ne možeš promijeniti.“

Nastavljamo put, jer tek smo prešli bosansku granicu. Ne napušta me ta slika i doputovavši konačno na cilj, s rodbinom i prijateljima opet započinjem ispitivanja o razlozima iz kojih je petogodišnje dijete pokriveno velikom maramom, a napolju je preko trideset stepeni… I pogotovo: zašto je jedno dijete pokriveno a drugo nije? Na to me svi brzo ućutkuju. Stariji govore „tiše pričaj, mogu te čuti“. Oni nešto mlađi s prezirom se obraćaju nekoj bezličnoj masi: „Lako je vama sa Zapada, vi ćete se vratiti tamo, a mi ostajemo, valja nam živjeti s njima. Unesete nemir i odete.“ Poput mjesečara tumaram od jednih do drugih i pokušavam saznati ko su to „oni“ i ko bi to mogao „čuti“. Ali svuda nailazim na zatvorena vrata, ćutanje i nerazumijevanje za moje nezadovoljstvo.  Najviše se zaprepaste kada upitam zašto dječak nije zamotan u maramu i poneko mi dobaci da je to, eto tako, jer je „tako bilo odvajkada“.

Odvajkada? Dakle, oduvijek su djeca s polnim obilježjima drugačijim od muških gurana iza zida, da poput psa čekaju ispred prodavnice dok oni privilegovani ulaze unutra? I to samo zato što su rođena s biološkim karakteristikama drugačijim od muških?

Nije još ni uspjela zgriješiti, a već je kažnjena… Vjetar u kosi nikad neće osjetiti, jer joj je već samim rođenjem oduzeta svaka prilika za to. Jer su Marie Curie, Jovanke Orleanke, Simone de  Beauvoir ili Virginije Wulf  nepoželjne u ovom društvu? Čim ih se nanjuši, treba im zarti korijen…

Razmišljam i zaključujem da su ovi što ćute i pozivaju na ćutanje vođeni strahom. Jer kada čovjek ne uspije pronaći nijednu želju koju bi sebi još mogao ispuniti, upada u zamku straha, reče onaj Danac-filozof.

Osjećam da su mi ruke vezane i svaki moj pokušaj borbe biva ugušen. Osjećam samo nemoć… Ućutkuju me sa svih strana i tako zanijemih tih dana.

Vrativši se iz Bosne, počela sam jutrom zube prati lijevom rukom i nekom drugom putanjom ići na posao, ne bih li nekako ugasila taj bunt u sebi i razmišljala kao neki koje sretoh u Bosni, jer je to, eto, oduvijek tako bilo. Sve se nadajući da ću se prilagoditi…

Nije išlo, odustajem i vraćam se sebi: ne želim biti kao ta masa pognutih glava i neću da ćutim.  Jer – i opet mi onaj Danac šeta mislima – ne riskirati je isto što i dušu staviti na kocku. Nije pošteno. Ženama koje se u zrelim godinama pokriju, svojom odlukom, se divim. Ali dijete? Ne… Maramu te djevojčice osjećam kao prepreku na svom vlastitom putu.

Edina Covic-V.

Peroni

Krhke ruke skupljale su komade stakla na peronu ispred dvospratnog autobusa na kojem je velikim slovima pisalo Frankfurt – Neum. U oveću kartonsku kutiju pognuta žena je ubacivala komad po komad razbijnog prozirnog stakla. Vidjevši je u svom prolazu od kabine do prtljažnika šofer joj se obraća prekornim glasom: „Teta Maro, opet ste natrpali koješta da vučete dolje, a lijepo sam Vam rek'o da sve to može i u Hrvatskoj da se kupi“!

„A nije koješta, sinko… Znaš, onaj moj sin što je u ratu izgubio ruku, e on ti ima ‘ćer, ljepotica bakina položila maturu i sad je šalju na fakultet, a nikad joj nisu htjeli kupiti zlatnu ribicu, a ona stalno tražila. Pa sam od ove gospođe đe čistim dobila ovaj veliki stakleni lavor, evo vidiš, mogao se od toga napraviti dobar akvarij. I eto, mislila baka dole kupiti i ribicu, da je obraduje i da mala ponese sebi u Zagreb, da nije skroz sama kad ode u bijeli svijet.“

Vozač autobusa u nevjerici maše glavom lijevo-desno, potapše je po ramenu i govori: „Ajde, ajde, ja ću to, treba još i ruke da isječeš, pa da jaučeš cijelim putem. Nego vidi kakvu  si kutiju uzela, pa nije ni zaljepljena odozdo, zato ti se razbilo, moja Maro.“

Teta Mara se sa uzdahom pridiže i odlazi u ćošak nadstršice da ne bi neko primijetio kako rukavom desne ruke briše vlažne oči. Iz otvorene torbe joj vire ključevi silnih njemačkih domaćinstava. Teta Mara ima 65 godina i već čitavu vječnost čisti privatne stanove po Frankfurtu i okolini. Poštena je i temeljita, zato su joj sve te ključeve dali na povjerenje, a ona se iz zahvalnosti ne odvaja od njih čak ni onda kada ide na put.

Njemački peroni autobusnih stanica prepuni su nesretnih i tužnih…

Slučajni slučajevi

Danas sam prvi put nakon dvadeset i više godina vozačkog iskustva bila aktivna učesnica u saobraćajnoj nesreći. Zaletio se neki Marokanac skrećući u ulicu iz koje sam ja dolazila i pravo u moj lijevi točak. Nismo to puno osjetili moj sin i ja, ali njegov drugar, koji je sjedio na zadnjem sjedištu, nije još ni stigao zavezati sigurnosni pojas kada je tresnulo. Udar ga pomjerio prema prednjem sjedištu, pa je naočarima zakačio oslonac, one odletjele na pod, usput ga ogrebale malo pored obrve.

Dobro smo prošli, nije izgledalo strašno, izlazim iz auta da se podvrgnem Marokančevoj dernjavi, a dječake šaljem nazad kod drugara, gdje sam ih samo pola minuta prethodno pokupila. Marokanac je bijesan na ženski rod, urla da mu uvijek neka žena stoji na putu, da treba zabraniti izdavanje vozačkih dozvola ženskim bićima. Zovem policiju, diplomatski umirujem saučesnika u nesreći, usput pravim fotografije, koje očigledno pokazuju uzročnika udesa – plavog vw-golfa, čiji je vlasnik, Marokanac, na besraman način sasjekao krivinu.

Odjednom čujem galamu iza leđa, okrećem se i gledam kako mi brzim korakom prilazi žena vičući na sav glas da nikada više njen sin neće ući u moje auto, te zašto nije stavio pojas, pritom me gleda iskolačenih očiju i izbezumljeno mi se unosi u facu. Majka drugara moga sina, Talijanka. Oni koji su nekad bili uključeni u verbalne sukobe s temperamentnim Talijankama, kojima je neko dirnuo u sina, znaju kako mi je bilo i zašto me oblio hladan znoj. Koljena mi klecaju, znam da je u pravu… glas mi je nestao i nikako ne uspijevam izgovoriti da je taman htio da se zaveže, da smo tek krenuli i stigli od broja 31 do 37, dakle poslije samo tri kuće desio nam se susret s Marokancem. Ona i dalje urla, ja blenem, Marokanac psuje i nervozno pljucka u stranu i pokušava mi, sada već mirnijim tonom, reći da ipak to riješimo bez policije.

Ja ih više ne čujem… ili ne razumijem šta govore. Kroz glavu mi prolazi hiljadu slika. Da nisam danas prevozila bratu lampu, ne bih morala spuštati zadnje sjedište u automobilu. Da nisam spuštala sjedište, ne bi se zaglavio sigurnosni pojas i drugar moga sina ne bi morao da ga izvlači. Da nisam žurila od brata da na vrijeme te momčiće odvezem na utakmicu, sigurno bih ispravno namjestila i sjedište i pojas. Da nije taj dječak kratkovid, ne bi bilo naočala koje bi ga u letu ogrebale, jer samo je rubom okvira naočala dodirnuo naslonjač. Da nisu naočale imale metalne dijelove, ne bi bilo ni te ogrebotine. I najzad, da ti današnji trinaestogodišnjaci nisu bar za glavu viši od mene i da ne izgledaju kao odrasli muškarci, sigurno ne bih krenula prije nego djetetu zakačim sigurnosni pojas. A jesu, još uvijek su djeca. I osjećam se krivom… istovremeno zahvalna, jer sve je dobro što se dobro svrši.

Nekada se stvari tako poklope da nam kasnije izgleda naprosto nevjerovatno koliko se uzročno-posljedičnih „da nije ovo – ne bi ono“ uklopilo jedno s drugim kako bi izazvali baš taj određeni trenutak, koji nas kasnije još dugo zaokuplja i krade san.

Stigavši kući, povratila sam. Bukvalno! Nisam stigla ni skinuti kaput niti se izuti, naprosto je nasrnulo iz mene, iako prije toga ni mučninu nisam osjećala. Sreća, pogodih lavabo.

Ne znam da li me više progonio glas Marokanca ili Talijanke. Ali sada znam da je povraćanje izazvao strah od pomisli na to da se djeci moglo nešto strašno dogoditi. Svjesna sam da nisam smjela krenuti ni tih tridesetak metara ako nisu zavezani, pruzimam odgovornost.

Ali jedno pitanje mi se neprestano vrzma po glavi. Da li bi majka drugara moga sina onako burno reagovala i brutalno me izvrijeđala da je igrom slučaja njen sin bio kćerka? Da, svoju destogodišnju kćerku je grubo odgurnula kada je djevojčica pitala zašto se dere, tako da je dijete zapelo za trotoar i srušilo se pored drveta uz cestu. Kora drveta joj je napravila ogrebotinu puno veću od one koju je njen brat zadobio u mom autu… niko na to nije obratio pažnju.

Kako bi dakle ta majka Talijanka reagovala da se sve ovo desilo njenom ženskom djetetu? A majka Bosanka? A tek – prisjećam se Istanbulske – majka Hrvatica? Da li bi sve te majke s tolikim zalaganjem branile i svoju žensku djecu….

Zvali me kasnije iz osiguranja, kažu da izaberem radionicu za popravak, a Marokanca više ne žele osigurati pri svojoj kući, bio mu je ovo peti udes u poslednjih godinu dana. Njemu peti za jednu, meni prvi za dvadesetipet. Sada razumijem zašto vjeruje da ga je opet uništila – žena.

Zvao je i Talijankin muž. Molio za izvinjenje, dao da pričam i sa njom, i ona se izvinjava, pozvala na kafu. Nije mi do toga, ali otići ću kada se vratim s odmora i to samo iz jednog razloga: nana mi je često govorila „sine, krmku niz dlaku“.

 

Gedanken zum Übersetzen

Die Sprachenvielfalt wird im Lauf der Geschichte zum ersten Mal mit dem Turmbau zu Babel erwähnt, als Söhne Noahs beschlossen hatten, einen Turm zu bauen, dessen Spitze bis an den Himmel reichen sollte. Verärgert über die Übermütigkeit seiner Geschöpfe, fuhr der Herr hernieder, verwirrte ihre Sprachen und zerstreute sie in alle Länder.

Jahrhundertelang war die freie Übersetzung maßgebend. Cicero und Horaz haben sich in ihren Übersetzungen ausschließlich an der Zielsprache orientiert. Spätestens seit der Renaissance berufen sich die Anhänger der „freien“, „einbürgernden“, „wirkungsäquivalenten“ Übersetzung auf die Aussagen von Cicero, dessen Übersetzungen durch einen starken literarischen Gestaltungswillen charakterisiert sind . Er war ein Befürworter der sinngemäßen Übersetzung und forderte die nicht wörtliche Abbildung. Gleichzeitig hat er sich aber bemüht, die philosophische Terminologie der Griechen möglichst präzise umzusetzen.

In der deutschen Romantik wurde eine Vorstellung vom „Geist der Sprache“ formuliert, deren Hauptvertreter Wilhelm von Humboldt war. Er sah das Denken in der Abhängigkeit von der Muttersprache und war der Meinung, dass der Gedanke mit der Rede eins sei. In seiner Einleitung zur Übersetzung von Agamemnon schreibt er: „… das unbestimmte Wirken der Denkkraft zieht sich in ein Wort zusammen, wie leichte Gewölke am heiteren Himmel entstehen“. An einer anderen Stelle schreibt Humboldt: „Alles Übersetzen scheint mir schlechterdings ein Versuch zur Auflösung einer unmöglichen Aufgabe. Denn jeder Übersetzer muss an einer der beiden Klippen scheitern, sich entweder auf Kosten des Geschmacks und der Sprache seiner Nation zu genau an sein Original oder auf Kosten seines Originals zu sehr an die Eigentümlichkeiten seiner Nation zu halten. Das Mittel hierzwischen ist nicht bloß schwer, sondern geradezu unmöglich“.

Auch Goethe hat sich mit den theoretischen Abhandlungen zur Übersetzung beschäftigt. In seinen „Noten und Abhandlungen zum besseren Verständnis des West-östlichen Divans“ schreibt er, u. a. auch über die neuschaffende Übersetzung: in der Identität des Inhalts, aber Nicht-Identität der Sprachen sieht Goethe die Entstehung eines „dritten“ Werkes.

Erst in der neueren Hermeneutik wird auch die Übersetzbarkeit thematisiert. So stellt Humboldts Zeitgenosse Schleiermacher fest, dass es eine Äquivalenz der Bedeutung nicht geben kann und vertritt die Meinung, dass sich eine Übersetzung nicht als ein Original der Zielliteratur lesen sollte. In seiner Abhandlung „Über die verschiedenen Methoden des Übersetzens“ schreibt er, dass die Sprache der Übersetzung „…ahnden lässt, dass sie nicht ganz frei gewachsen, vielmehr zu einer fremden Ähnlichkeit hinübergebogen sei“. Nach Schleiermacher sollte sich also der zielsprachige Leser zum Original hinbewegen, denn nur so wird die „treue Wiedergabe“ des Originals in die Zielsprache erreicht. Würde der Übersetzer versuchen, den Autor an die Leser heran zu bewegen, wäre dies – angesichts der Einheit von Denken und Reden in der Muttersprache – unmöglich, so Schleiermacher. Er selbst hat in seiner Platon-Übersetzung eine befremdliche Zwittersprache verwendet, um den deutschen Leser an den griechischen Autor des Originals heran zu bewegen.

Diese beiden theoretischen Reflexionen der Übersetzungsgeschichte (einbürgerndes vs. verfremdendes Übersetzen) werden laut George Steiner Mitte des 20. Jahrhunderts durch Einflüsse des linguistischen Strukturalismus’, der analytischen Philosophie und der maschinellen Übersetzung abgelöst. Und seit den sechziger Jahren verbindet das Übersetzen die alten und die neuen Disziplinen, es ist eine „Umkehr zu hermeneutischen, ja metaphysischen Fragen der Interpretation und der Übersetzung“ festzustellen, so Steiner.

Jacques Derrida macht darauf aufmerksam, dass man das „Übersetzbare“ aus zwei verschiedenen Perspektiven betrachten sollte. Es gibt einmal das „Übersetzbare“ als Übertragung der Sprachen in die reine Sprache und das „Übersetzbare“ als Vermittlung von Inhalten.

„Die Übersetzung strebt nicht danach, dies oder jenes zu sagen, diesen oder jenen Sinn zu übertragen oder eine bestimmte Bedeutung mitzuteilen, sondern sie will die Affinität zwischen den Sprachen aufzeigen und ihre Möglichkeit erkennen lassen“.

Nach Derrida ist es sehr schwierig, zwischen Sinn und Wörtlichkeit zu unterscheiden, so dass sich das Übersetzbare ganz schnell als Unübersetzbares herausstellen kann, und an dieser Stelle spricht er von einer Grenze, die „eine innere und zugleich äußere Grenze ist, nach innen und außen begrenzend…“ Diese Grenze liefert dem Übersetzer alle Zeichen, die ihn auf dem Weg seiner Übersetzung begleiten werden.

Über die Grenze im allgemeinen sagt Karahasan Folgendes: „Die Grenze ist Grundlage der Identität, denn gerade sie gibt Form und Gestalt und gerade hier überwindet eine Identität stumpfes Mit-sich-selbst-gleich-Sein und öffnet sich etwas völlig anderem, nämlich jener anderen Identität, aus der die Grenze (auch) besteht“. Karahasan sieht in der Grenze eine Form der Erkenntnis. Darüber hinaus spricht er in seinem Essayband „Von der Sprache und der Angst“ auch über weitere Formen der Grenze: als Metapher der Erkenntnis, als Ort eines symbolischen Potenzials, als fruchtbares Symbol für die Spannung, als eine dramatische Figur. Seiner Meinung nach begegnen sich in der Grenze zwei kulturelle Strukturen. Sprache ist kein bloßes Kommunikationsmittel, sondern ist eher als ein Welterlebnis zu betrachten, wo sich die Sprachen berühren.

Abschließend könnte man die Bedeutung des Babel-Mythos umkehren: erst die Strafe, die den Menschen ihre Freiheit und Macht entzogen hat, machte sie überhaupt zu schöpferischen und freien Individuen.

Und warum ich das ganze wieder unter die Lupe genommen habe, was mich veranlasst hat, mich erneut mit der Theorie des literarischen Übersetzens zu beschäftigen – darüber berichte ich im nächsten Text, sobald sich die Gelegenheit ergibt.

Edina Covic-V.

Moja zubarka

Srijedom naveče pokušavam neke strance naučiti našem  jeziku.  Izrazili su želju da u dogledno vrijeme na času poslušamo neku našu pjesmu. Obradujem se, jer znam da će kroz muziku lakše zadržati vokabular. Slijedećih dana prikupljam ideje, koju pjesmu bih im mogla pustiti?, youtube mi je glavno oružje, preturam, slušam, brišem, idem dalje. Tražim jednostavan i kratak tekst, jer još smo na prezentu i pokojoj prisvojnoj zamjenici. Youtube mi odjednom kao prijedlog izbacuje grupu Ruž i pjesmu „Moja zubarka“, vraća me u srednju školu, izaziva osmjeh, oduševljena sam, mislim da sam našla dobru stvar za učenje jezika. Pjesma je kratka, uzeću samo prvu strofu, ali ipak za učenike štampam cijeli tekst za slučaj da neki od štrebera hoće dalje da uči sam.

Pjesma počinje rečenicom „moja zubarka je vrlo zgodna djevojka“. Bingo! Jednostavna konstrukcija, prezent, ima i pridjeve i što je najvažnije – prisvojnu zamjenicu. Ne razmišljam dalje o tekstu, ionako ćemo slušati samo prvu strofu, ritam je dobar, ako savladamo prve dvije rečenice biće odlično:

„Moja zubarka je vrlo zgodna djevojka.

Često idem kod nje mada imam zdrave zube sve.“

Ali vraga, ne ostajemo na tome! Učenici radoznali, hoće dalje, pitaju šta znači riječ grudi, šta znači tijelo i najzad šta znači cijela rečenica iz nastavka pjesme „kada nasloni grudi na moje tijelo, ja poludim“? Kažem im da znači eto baš to što što su pročitali i da su dobro preveli, da autor pjesme postaje uznemiren, tj. poludi, kada ga zubarka pri pregledu dodirne svojim grudima, objašnjavam da bi rauzmijeli, stvaram im sliku i odjednom shvatam… u jednom ćošku kikot, u drugom zgražavanje, mnogima od stida crvenilo na licu.. Pitam šta je? Kažu, nevjerovatno im da se takva muzika stvarno slušala i sluša, jer je tekst bezobrazan, neprimjeran, perverzan… Pokušavam se prisjetiti svoje reakcije kada sam je prvi put čula, bilo mi je sedamnaest, ne sjećam se nikakvog bezobraznog prizvuka…

Kao što sam i pretpostavljala, štreber iz zadnje klupe već prelazi na drugu strofu i pita šta znači riječ „butina“? A „vrelih butina“? Sada se ja crvenim, prisjećam teksta… dovoljan je samo dodir njenih vrelih butina… nezgrapno objašnjavam, odahnem jer zvoni za kraj nastave, govorim da ćemo nastaviti na slijedećem času, iduće sedmice…

Dok idem prema svom crvenom biciklu i u korpu ubacujem udžbenike kroz glavu mi prolazi „koja smo mi perverzna nacija“! Pa ja sam kao tinejdžerka  tu pjesmu slušala bez razmišljanja, cijeli razred je pjevao „dovoljan je dodir njenih vrelih butina“, i profesori sa nama. Sjedam na bicikl, krećem u prijatnu noć i kao da mi je vjetar profiltrirao misli, odjednom se trgnem i pomislim: jebote, pa nismo mi perverzni, nego su oni ljudi bez mašte! Da, u mom kursu našeg jezika sjede većinom uštogljeni konzervartivci bez imalo mašte!

Stižem kući i preturam po biblioteci u potrazi za literaturom o kulturološkim razlikama među jezicima…

Edina Covic-V.

Ruka

Da li je ikad zamijesila kruh… da li je osjetila tu mekoću i strujanje tijesta kroz prste? Da li je to uopšte muška ili ženska ruka? Svejedno, i jednoj i drugoj se moglo desiti da zamijesi hljeb…

A tek provući prste kroz kosu nasmijanog djeteta! Da li je to doživjela, tu nebesku čaroliju? Ili  kroz kosu nekog koga je voljela…

Možda je nekad stvarala muziku! Žilavim se čine njeni prsti, možda je pogađala ritam bubnja.  A i dugi su, možda je ipak tipkala po klaviru. Ali  pazi!  Da li su to ogrebotine na dlanu… ili ožiljci? Možda ipak od teškog rada nije stigla do klavira… A možda je i njoj nekad tek ulovljena riba iskliznula nazad u more. Bila je krhka, sitna i, činilo se, mlada ruka.

Nalet vjetra kao da je pokrenuo Eolovu harfu u glavi ribara, te se polako vraćao iz mašte u stvarnost. Okrenuvši se još jednom prema brodu pogranične policije, koji je naspram njegove brodice izgledao kao div, čuo je glas iz megafona: “Kaznom od dvije godine zatvora kažnjava se svaki pokušaj spašavanja izbjeglica”. Sagnuo se i prihvatio ruku koja je mahala iz mora. Bila je hladna, stisnuo je još čvršće, a drugom rukom prodrmao usnulu djevojku pored sebe rekavši: “Kćeri, pomozi mi da izvučemo još jednog napaćenog. I ne zaboravi da mi donosiš cigare u zatvor. Čuo sam da je petkom i vino dozvoljeno.”

Edina Covic-V.

 

 

Dječak i riječ

Dječak je čvrsto stiskao nogavicu majčinih pantalona, nije htio da se odvoji i dok su se velike plave oči rastvarale  puštajući rijeku suza govorio je „mama, ja neću ostati ovdje, molim te, povedi me sa sobom, neću ovdje“… Pedagoški dobro naoružana vaspitačica otrgla ga je od majčinih farmerica i na nekom, dječaku nerazumljivom jeziku ponavljala „alles wird gut, alles wird gut“.

Majka se okreće da ne bi više gledala prizor koji joj je poveću knedlu zaglavio u grlu. Uzdiže glavu, guta knedlu i vještački-smjelim korakom izlazi iz vrtića. Direktorici vrtića u znak pozdrava samo klima glavom, znajući da će se – progovori li – i njene oči rastvoriti u isti onaj potok kao kod mališe.

Ulazi u automobil, rastrešena stiže na posao i radni dan provodi s minimalnom produktivnošću, svakih pet minuta gledajući u telefon. Očekivala je poziv vaspitačice, kojim će joj možda saopštiti da hitno dođe po razmaženo derište koje ne prestaje plakati. Sati prolaze, nemirno čeka četrnaest sati kada će moći otići po mališu. Bio je to njegov prvi dan u vrtiću, u stranoj zemlji, među djecom i ljudima, koji su govorili samo njemački jezik, a koji je njemu bio stran.

Umjesto očekivane kritike zbog nevaspitanosti dječaka, koji je tog jutra u plaču vrištao dok je majka odlazila, stigavši u vrtić, tačno u pet minuta prije četrnaest sati, čula je samo pohvale vaspitačice. Čudeći se tom uspjehu i pogledom tražeći mališu, majka je čula kako vaspitačica dodaje: „Jedna od naših kolegica vaspitačica govori Vašim jezikom, to je bilo od velike pomoći, jer, čim je čuo poznate mu riječi, Vaš sin se umirio.“

Naveče, prije spavanja, dok se spremala da dječaka za pohvalu njegove hrabrosti poljubi u čelo, četverogodišnji dječak joj zamišljenim glasom reče: „Znaš, mama, Slavica govori isto kao i mi, sve sam je razumio, ali njen jezik se zove srpski“ …

Edina Covic-V.

Uštap

U noći punog mjeseca stojim na prozoru svog novog stana. Tog dana sam se tek uselila. Cigareta i gutljaj vina je trebalo da saperu napor selidbe i otjeraju nesanicu.

Na drugoj strani ulice, na stepenicama ulaza u zgradu sjedi čovjek.  Glava pognuta, obuhvaćena objema rukama… odjednom se pali svjetlo u prizemlju zgrade, čovjek skoči, potrča uz male stepenice i nakon pola minuta se vraća, ubrzava korak, počinje da trči i nestaje iz dometa mojih očiju.

Malo zatim niz iste stepenice silazi drugi čovjek, dosta mlađi, žurnim korakom se upućuje prema zidiću uz poprečnu ulicu, prilazi ženi koja tamo sjedi i plače… ne primjetih je do tada. Pruža joj kesu, ona uzima, ustaje, zagrli mladića i ostaju tako zagrljeni neko vrijeme i onda se razilaze…

Dok to posmatram ispod mog prozora parkira automobil. Dvoje ljudi izlaze i žurnim korakom se upućuju prema stepenicama preko puta, penju se uz njih i malo zatim se pali svjetlo u prizemlju zgrade. Gledam i čudim se, a stepenicama se penje još jedna spodoba u širokom mantilu. Dvoje ljudi iz automobila već se vraćaju niz male stepenice i sklanjaju se u stranu da propuste široki mantil…

Dok sat otkucava 3:15 ispijam svoje vino, gasim cigaretu i gledajući u pun mjesec glasno izgovaram “Mjeseče, gdje sam se ja ovo doselila?!”.

Ujutro prije odlaska na posao radoznalo se penjem uz male stepenice zgrade preko puta i shvatam da živim preko puta apoteke! Mora da je sinoć imala dežurstvo…

Edina Covic-V.

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑